Завичајни музеј Земуна - у реконструкцији

ИСТОРИЈАТ ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА У ЗЕМУНУ

Интензивнији рад на баштињењу богатог културно-историјског наслеђа Земуна, омогућен је када је, 1968. године, Народни музеј у Земуну, формиран 1954. у привременом смештају, сутеренском простору при Општини Земун, интегрисан са Музејем града Београда као Завичајни музеј Земуна. Исте године, за потребе рада Музеја почела је адаптација откупљене куће Спиртиних, цинцарске породице која од краја XVIII века у Земуну развија своје трговачке и банкарске послове. Високопартерна кућа, подигнута према плановима бечког архитекте фон Ферстла  средином XIX века,  архитектонским одликама и зидним сликарством, породичним грбом, тапетама, интарзираним паркетом, стилским пећима у ентеријеру - сведочи о племићком звању чланова породице Спирта и културном идентитету Земуна. У кући Спиртиних, чији су последњи представници преминули с почетка ХХ века, заштићеном споменику културе у старом градском језгру, у Главној земунској улици, отворена је 1971. прва стална поставка Завичајног музеја Земунa: Седам хиљада година Земуна, којом је представљен континуитет развоја земунског подручја, од праисторије - кроз историју - до савременог доба.

 

                                                                   

Отварању поставке пре 50 година, присуствовали су бројни државни и градски званичници међу којима Мирко Тепавац и Бранко Пешић:

„Ова тајанствена кућа коју Земунци памте по вечно затвореним вратима и неосветљеним прозорима, данас се отвара да осветли најдавније и најдонедавније податке о свом трајању. Земун данас има свој нови Београд, као што и Београд има свој стари Земун.То више нису две одвојене судбине ни у добру ни у злу, коjе можда скривају неотворене странице историје. Ова установа ће писати о томе и помоћи да се ништа не заборави. Она је данас зато и отворена.“

ЗБИРКЕ ЗА ИСТОРИЈУ ЗЕМУНА

 Збирка за историју Земуна формирана је на самим почецима рада Народног музеја у Земуну 1954. године,  који је 1968. интегрисан са Музејем града Београда као Завичајни музеј Земуна. У новом, адаптираном музејском  простору -  кући породице Спирта, исте године, омогућени су подухвати баштињења богатог културно-историјског наслеђа Земуна кроз рад кустоса збирке Миодрага Дабижића, потом Гордане Кораћ. Садржај Збирке за историју Земуна од 1521. године до  краја Другог светског рата, био је окосница прве сталне поставке отворене 1971. у Завичајном музеју Земуна. Упоредо са интензивираним радовима на рестаурацији у ентеријеру земунског Музеја, збирка је обогаћена вредним предметима, међу којима  је, од 2019.  најзначајнија заоставштина - Фонд Бранка Најхолда, земунског хроничара. Збирка баштини предмете различитих епоха: архивалије, старе и ретке књиге, фотографије, документа, занатски и апотекарски мобилијар, планове и скице, плакате,  који сведоче о дугој и бурној историји земунског подручја.

 

                                                

 

СПИРТЕ:

Предмети породице Спирта – симболичан су приказ процеса баштињења у објекту-кући Спиртиних у којем је Завичајни музеј Земуна. Сачувани у музејској баштини, предмети су сведоци свестраних делатности породице (велепоседници, трговци, банкари, бродовласници, али и добротвори, попут Софије Спирте и иноватори у ратарству о чему сведочи рад Ђорђа Спирте Ратарске прилике, 1894; учесници политичког живота Земуна… Порекло породице Спирта из грчког дела Македоније (место Клисуре), која је међу бројним српским, цинцарским и грчким породицама уточиште из турског - пронашла у аустријском царству, сведочи о хетерогеној демографској слици Земуна у XVIII – XIX веку. Први Спирта у Земуну, Георгије, син Константина, пренео је потомцима своје трговачко занимање.  Његови синови  – Георгије, Петар, Павле и Димитрије, који су Цинцари, како  наводи  њихов пријатељ и савременик Вук Караџић, „а сем српског говоре и влашки или цинцарски, грчки, али и немачки, а последњи и француски и талиански“,  могу се „успоредити с првим европејским трговцима .“ Трговина не само житом и речни превоз робе, власништво над лађама, али и трговина меницама односно бављење банкарским пословима донели су им богатство, по коме су се како Вук Караџић тврди, могли мерити са „европејским трговцима“, због чега је један од браће, најстарији Ђорђе стално боравио у Бечу где су на Флајшмаркту имали банку. Најстарије монографије о  Земуну - Игнаца Сопрона, на немачком из 1890. и на српском језику др Пере Марковића, из 1896.  бележе  међу кућама које су подигли Спирте „као најбогатији трговци и банкари у Земуну и поштовани људи“ махом у Главној улици, да се посебно истицала кућа у којој је, од 1968. Завичајни музеј Земуна:

„Сваки брат Спирта имао е велику и лепу кућу у главној улици, а нарочито лепа и раскошно сазидана  била је на броју 9, која је сазидана 1850 а за које је нацрте начинио исти архитект који израдио и грчку цркву на бечком Fleischmarktu. Фасада је израђена из камена и на широком улазу у кућу су у изравној величини ликови из грчке митологије у темпера бојама. Степенице и улаз предсобља су од глачаног црвеног мрамора. У улазној соби из које се улази у салон  налази се велики бели камин, а на зидовима насликане слике предела из купалишта  Bad Gastain у Аустрији, где су вероватно одлазили на лечење или одмор. Собе су биле необично високе и имале лепе паркете белгијског порекла.“

 

                                                                                                                  

Укус епохе и особености у декорацији говоре о приватном и јавном животу и свестраним делатностима чланова породице Спирта, проширеним у Беч, где су са рођацима, грчком фамилијом Думбе, имали банкарску фирму.

Трговина не само житом и речни превоз робе, власништво над лађама, али и трговина меницама односно бављење банкарским пословима донели су им богатство, по коме су се како Вук Караџић тврди, могли мерити са „европејским трговцима“. О угледној и бројној грчкој заједници у Земуну, већ 1828. сведочи Дневник грчке школе (ЗИ 277 Школски дневник, 1828. која је радила у једноспратници Српске основне школе, чији је директор (од 1829. до 1836) био Петар Спирта. У порти Цркве св. Николаја, никла је прва српска школа, чији је први и дуго једини учитељ, поп Јован Христодул  1759. подучавао 125 српске деце (119 дечака и 6 девојчица) и 14 деце земунских Грка. У новом здању, залагањем Српске православне црквене општине, уз Цркву Рођења  пресвете Богородице, 1822. основана је Српска мешовита школа, где јеу три учионице радила и Грчка школа, чији је дневник из 1828. сачуван. У истом здању основана је 1840. прва српска девојачка школа у Земуну и једна од првих за женску децу код Срба уопште. Предмет представља и хетерогену демографску слику Земуна, бројних немачких, српских, грчких, јеврејских породица чија су деца средином XIX века ишла у 10 основних школа.

Због свог иметка, угледа и држања током револуције 1848/49. помажући народни покрет отпора мађарским притисцима, новцем и улогом Петра Спирте као председника Земунског одбора Војводине Српске, добили су 1856. Аустријско племство. Женидбеним везана породица Спирта била је повезана са другим „племенитим“ породицама – сународницима Кирица у Земуну и Ђуричко пл. Модош (Модош-данас место Јаша Томић).

Последњег из породице, Ђорђа Спирту, када се у „одмаклим годинама“ из Беча, вратио у Земун, описује савременик Пера Марковић као „наочитог и умереног“ у сваком погледу, који се као поседник најбоље земље у Земун-Пољу заузимао око подизања пољопривреде.  О чуђењу и подсмеху Земунаца – његовој примени првих пољопривредних машина које су прихватили „тек када се изгубило 15-20 година“, Ђорђе Спирта пише у раду  Ратарске прилике... 1894.године. На путу ка селу Бежанији, на Тошином бунару подигао је парни млин, из кога је жито излагао, уз остале чланове земунске Господарске подружнице на Интернационалној изложби народне исхране и војног снабдевања, 1894. у бечкој Ротонди (Wien-Rotunde). О његовом раду сведочи и Диплома коју је 1869. добио као почасни члан Друштва за унапређење пчеларства у доњој Аустрији. Међу најзаслужнијима је за оснивање и помагање рада Добровољног ватрогасног друштва у Земуну, 1870, у служби хуманости и заштите града од учесталих пожара.  У политичком животу Земуна био је у првом Градском заступству  када је  Законом о уређењу градова у Војној граници од  8. јуна 1871. Земун  постао Слободни краљевски град  са цивилном и 1881. када је  на изборној листи уз др Јована Суботића.

Ђорђе Спирта оженио се у средњим годинама Софијом, рођеном Георгијевић, удовицом др Јакова Миланковића, градског физика из Перлеза. Како су културно-просветна друштва била носиоци еманципације и друштвене улоге жене на крају XIX века, Софија се истицала као председница  Добротворне задруге Српкиња Земункиња (основано 1896) и Српске црквено-певачке задруге (основано 1863) и  у „Привреднику“- српском хуманитарном друштву са седиштем у Загребу и подружницом у Земуну у прикупљању  помоћи сиромашним ученицима, угроженима од поплава, болеснима, организујући добротворне концерте, забаве, мајалесе (забаве у мају месецу).

Садржај објаве из 1874. чини списак варошких саветника и заменика, као репрезената управне власти, уједно носилаца привредног развоја Земуна, међу којима су Стеван П. Марковић, Ђорђе пл. Спирта,  Бернхард Херцел, Коста Атанацковић и др.

Прегледајте предмете изложене у Музеју: Завичајни музеј Земуна - у реконструкцији.
На нашем дигиталном депоу можете погледати и предмете из других музеја и збирки
Музеја града Београда.
РАДНО ВРЕМЕ

контакт информације

ЦЕНЕ УЛАЗНИЦА

Новости из Музеја града Београда
у вашем сандучету.
ПОТВРДИ