Керамичке, бронзане и стаклене светиљке (жишци, lucernae) коришћене су, уз бакље и кандила, за осветљавање јавних и приватних грађевина. Рађене су у калупима. Mали отвор на горњој површини диска служио је за доливање уља, док је из већег, на другом крају, излазио фитиљ. Понекад имају и неколико отвора за фитиљ, како би производиле више светлости. Дршке светиљки могу бити различитог облика.
Горње површине лампи украшаване су бојењем, урезивањем, гравирањем и цизелирањем, најчешће мотивима из света богова и хероја или сценама из свакодневног живота. На дну реципијента може бити утиснута ознака мајсторске радионице или име мајстора.
Бронзани, као и керамички примерци светиљки, могли су се стављати на постоља или качити на зидове и тако осветљавати веће просторије.
У Сингидунуму су пронађени скоро сви познати типови жижака, а неки примерци су раритетни. Светиљке су стизале из најпознатијих радионица Италије, Галије, Германије и источног Медитерана, а према том узору их израђују и домаћи мајстори у радионицама које је имао и Сингидунум.
Поред своје основне намене, оне на посредан начин потврђују присуство култа ватре, неговања кућног огњишта и поштовања Пената, чувара огњишта, који су свакодневно призивани приношењем жртве ливенице. Светиљке су и чест гробни прилог.