Први мај (Празник рада) установљен је као међународни празник радништва на оснивачком конгресу Друге интернационале 1889. године.
У државама са комунистичким режимима, идеолошки утемељеним на принципима владавине радничке класе („диктатура пролетаријата“), он је имао истакнуто место у календару државних празника, као симбол борбе радничке класе за афирмацију својих права. То је важило и у случају социјалистичке Југославије, у којој је прослављан као један од најзначајнијих празника.
Традиција обележавања Првог маја у Београду постоји од 1893. године. Током 1930-их, празник је био забрањен, а са успостављањем нових комунустичких власти у Југославији крајем Другог светског рата, прослављан је као државни празник (по узору на СССР). У том виду, континуирано се обележавао од 1945. године, што је настављено и после распада југословенске државе почетком 1990-их.
У првим деценијама постојања социјалистичке Југославије, Први мај је у Београду прослављан као масовна јавна манифестација са израженом идеолошком конотацијом. У част празника организовани су митинзи, свечаности и такмичења у производњи, делиле су се награде најистакнутијим радним колективима и радницима („хероји рада“), приређиван је разноврстан култрно-забавни програм. Град је био украшаван заставама, сликама комунистичких идеолога и вођа, амблемима и другим декоративним елементима.
Главни догађај биле су параде приређиване на сам дан празника које су пролазиле поред свечане трибине која се најпре налазила на Теразијама, а касније испред зграде Народне скупштине и чији централни део је био намењен за државни и партијски врх на челу са Јосипом Брозом Титом. Поворку су чиниле војне јединице, представници радних колектива широм Југославије, као и друштвених, спортских, омладинских, пионирских и других организација. На велику масовност парада, као и одзива публике указује податак да је број учесника 1960. године износио око 60.000, а процењени број посматрача око 300.000. Након завршетка главне церемоније, приређиване су приредбе и забавни програми, а други дан празника уобичајено се користио за излете у околини Београда.
Поред култова вође и војне моћи земље, кроз прославе Првог маја посебно је негован култ „радних победа“. Саставни део дефилеа представника југословенских предузећа била је презентација нових објеката, производа, па чак и друштвених институција (на пр. радничко самоуправљање) који су предстаљали циљеве или достигнућа социјалистичке изградње. У периоду обнове земље непосредно после рата, симболично су представљане макете, које су касније, са развојем индустрије, замењене стварним предметима, посебно оним који су се тицали друштвеног стандарда. Тиме су афирмисани постигнути успеси и стваран утисак друштвеног напретка.
У каснијим деценијама, међутим, обележавање Првог маја у Београду почиње све више да губи првобитну идеолошку конатацију и да поприма забаван карактер. Садржај јавних прослава je делом редукован, а грађанство све више бива окренуто приватном слављењу. Као нерадан дан, Први мај почиње да се користи за личне потребе — излете, весеља, социјалне контакте, путовања и слично — а његово обележавање у таквом виду задржава се све до распада социјалистичке Југославије.
O теми опширније видети:
