Поводом обележавања Првог српског устанка, на Сретење, 14. фебруара 1804. године - Шкриња (ковчег) за одећу - Ђорђа Петровића-Карађорђа (ЗИ 2822), поклон трговца Стефана Живковића, са посветом Вожду

 „Ово уваженом и достојном кнезу Георгију в Орашцу што сам уверен да је  кнез в сегда био прави Србин, Земун 1804. Стефан Живковић.“ 

Ковчег (шкриња) од дрвета са резбареним и колорисаним флоралним мотивима представља  аутентичан предмет личне оставштине самог Вожда, репрезентативан у националној историји, у баштини Музеја града Београда - Збирке за историју Земуна.

Трговачку, етничку, породичну повезаност становништва Земуна и Срба са друге стране Саве и Дунава, које је од 1739-1918. раздвајала граница два царства, испољавала се у  великим Аустро-турским ратовима током XVIII века и нарочито у устанку који је у Шумадији букнуо на празник Сретење, 14. фебруара 1804. године предвођен Ђорђем Петровићем-Карађорђем. Вожд Карађорђе и већина устанака су искуства ратовања стицали у аустријским фрајкорима, задржавајући се незаобилазно у земунском Контумацу. Захваљујући свом пограничном положају и привредном значају, на половини трговачког пута ка Бечу и Истанбулу, Земун је у време I Српског устанка, аустријски шпијунски центар за српске ствари у Београдском пашалуку. Стога је у Земуну 10. маја 1804. дошло до неуспехом завршених преговора Карађорђевих устаника са са турским изасланицима, посредством Аустрије, у којима је као преводилац са немачког и оријенталних језика учествовао и Стефан Живковић. Из Земуна су на устаничке положаје, под будним надзором аустријских војних стражи, а чешће кријумчарени, стизали фишеклије, барут, али и вешти мајстори попут Јована Петровића – Ковача, који је окивао прве „трешњеве“ топове, али  и трговци попут Живковића, као познаваоци прилика и језика у оба царства. Исте, 1804. године, у Земуну, на дну Вожду поклоњене богато орнаментисане дрвене шкриње, знаписана је пирографском техником, посвета Вожду.

Уверен у историјски значај устанка, који ће потоњи историчари назвати првим у Српској револуцији, Живковић је са репутацијом угледног и богатог трговца и дипломате, остао међу највећим финансијерима устаничких подухвата, а потом, у првим Карађорђевим депутацијама у Бечу и Цариграду, када је у ослобођени Београд, пренео своје трговачке послове. 

Од тада, шкриња је пратила судбину свог власника као „неми сведок“ слома Првог српског устанка 1813, нашавши се поново у Земуну и Фенеку, позносредњевековном манастиру  Бранковића, који је за све време устанка био је центар за размену вести и за снабдевање устаника  и уточиште избеглима из Пашалука од турске освете, међу којима и Вожду и његовој породици.  Неутврдиво је колико дуго је  била неумитни пратилац  Карађорђу на удаљеним деоницама пута, до његовог повратка у „отачество“ и смрти у селу Радовање 14. (26) јула 1817. године.

Године 1905. откупом на аукцији у Бечу, шкриња је, међу предметима краља Милана Обреновића, доспела поново у Земун, у породично власништво.