Те околности су допринеле томе да се Доситеј Обрадовић у тренутку објављивања ових дела, директно укључио у философске, научне и културне токове у процесу дефинисања програмских оквира просветитељства, и захваљујући том прегалачком чину равноправно стао раме уз раме са тада у Европи водећим мислиоцима – Јоханом Августом Еберхардом, Имануилом Кантом и Мозесом Менделсоном. Поред материјалa који представља два научна открића у домену проучавања стваралаштва Доситеја Обрадовића, изложба доноси и материјал којим се илуструје осамнаестовeковни студентски живот и свакодневица, као и низ докумената који сведоче о Доситејевом боравку у Халеу и Лајпцигу.

Путовање, као битна психолошка и антрополошка компонента у развоју једне индивидуе, у случају Доситеја Обрадовића показала се као одсудни чинилац који је га посредовањем међу различитим културама, језицима, народима и обичајима са циљем њиховог приближавања, размене и узајамног богаћења, доминантно обликовао. Отуда је, поред поменутог научног аспекта, изложба симболично уоквирена путовањима Доситеја Обрадовића, на којима је провео више од 40 година. Путујући по Европи и Малој Азији као некакав осамнаестовековни „бек-пекер" са покојим дукатом који би с времена на време зазвечао у његовом џепу, Доситеј Обрадовић је кључни (ис)корак начинио приликом свог преласка из Халеа у Лајпциг. Његов боравак у ова два центра европске просвећености представља преломну тачку не само за његову поетику, него и важан моменат у развојном току просветитељства међу јужним Словенима, јер се он управо тада одлучио да почне објављивати на српском народном језику.

На тај начин се кроз симболичну пратећу причу о путовањима у изложбеном материјалу истовремено наглашавају и три основне идеје Обрадовићевог просветитељског програма – писање на народном језику као пут ка демократизацији знања и еманципацији, развијање слободног критичког мишљења и развијање верске толеранције.