Добродошли у Београд светлости 2011.
Фестивал посвећен култури светла, oд 8 увече до поноћи сваког дана.

Башту Конака кнегиње Љубице прекрило је гигантско цвеће које ноћу зрачи у плавим, зеленим и тиркизним нијансама. Интегрисано у постојећу вегетацију ова инсталација не привлачи само погледе већ наводи посетиоце и да уђу у овај чаробни свет. Преко минијатурних звучника распоређених у простору врт се претвара у веома медитативну средину.

Софи Гијо је сличне инсталације извела на неколико европских фестивала светла (Nuit Blanche, Fête des Lumières, Noche Blanca, Svetlobna gverila).

Into the Blu је настао у копродукцији са словеначким фестивалом Svetlobna gverila и уз подршку Arts Council Pro Helvetia.

Софи Гијо је дипломирала уметност на универзитету у Лозани у Швајцарској (1989-1996). Од тада обликује свој омиљени материјал – светло. Са жељом да задржи светло у ограниченим и затвореним просторима она га материјализује и приближава публици. Било да су инсталације великог или малог формата њен приступ је увек на релацији људског бића и његовог окружења. Софи Гијо повезује елементе и метафоре из природе, ствара фантастичне атмосфере и бајковите просторе где су светло и звук доминантни елементи.

Учествовала је на многим фестивалима светла; 2007. Fête des Lumières у Лиону, 2008. Arbres et Lumières u Ženevi, 2009. i 2010. Nuit Blanche u Briselu i Ghentu, 2011. Svetlobna gverila у Љубљани.

Београдски фестивал светла, јединствена манифестација у региону, већ четврту годину за редом ће обасјати септембарске дане у Београду. Кроз изложбу савременог српског дизајна, светлосно-звучне инсталације, узбудљиве радионице, инспиративна предавања представиће се најсветлији примери стваралаштва из земље и иностранства.

Поред већ уходаних програма "Сјај из мрака", "Светлуцање", "Светлосна герила", "Будућност је сјајна" фестивал ове године уводи и "Светло на филму" као и богат музички програм.

У оквиру фестивала „Дунав фест" који се у Београду одржава од 31.08. до 11.09.2011. године Музеј града Београда ће на шеталишту Аде Хује представити изложбу „Келти на тлу Београда". Посетиоци ће имати прилику да кроз 12 великих паноа стекну слику о животу Келта који су од краја IV. века п.н.е. па све до I века настањивали обале Дунава код Београда.

Свечано отварање изложбе петак, 2. септембра 2011. године у 14 часова.

Национални комитет Међународне организације музеја (ICOM) Србије прогласио је изложбу „Градски номад – београдски записи фоторепортера Александра Аце Симића" за Пројекат године 2011.
Александар Аца Симић, дугогодишњи новинар "Политике'', први је аутентичан српски фоторепортер који је професионално бављење фотожурнализмом довео у потпуни склад са највишим естетским стандардима фотографске уметности.
Симићеве фотографије фактографски и експресивно документују и реконструишу прошлост Београда из времена од двадесетих до шездесетих година 20. века.
Београд се на Симићевим фотографијама, у главној улози или као позадина, намеће својим ведутама и препознатљивом атмосфером. Овом поставком приказан је својеврсни портрет Београда као архитектонске и урбане целине која у одређеним ритмовима трпи промене, у времену које је Симићу дато да буде његов хроничар. На фотографијама Аце Симића, помног истраживача и бележника градских призора, има и притајеног хумора, али је доминантно присутна и несумњива документарност.
Избор од око 140 оригиналних фотографија представљених на изложби, груписаних у тематске целине у простору, чине репортерске, архитектонско-просторне и жанровске мотиве Симићевог рада и на различите начине говоре о Београду и његовим становницима.
Поред основних података о животу Аце Симића, представљен је његов фотографски опус у неколико целина, Репортажа, Рат, Људи и Град. У делу Репотажа представљен је репортерски извештај политичких тема којима се аутор бавио од 1921. до 1941. године. Друга целина Рат доноси теме Другог светског рата, а затим је представљена велика група снимка са темом Град, на којима је приказан Београд између два светска рата, његова визура, изградња, комунални садржаји, саобраћај, кафане. Ту је додата серија фотографија настала тек средином шездесетих година под називом Град који се мења. Последња тематска целина, Људи, представља жанр фотографије са свакодневним темама београдског живота, становања, снабдевања, спорта и културе.
Поставку употпуњује и мултимедијална презентација Симићевих фотографија.

Кроз ликовна дела уметника која је Андрић током живота чувао у свом дому а која ми данас чувамо у његовом Спомен-музеју, дела како уметника који су оставили дубок траг у развоју уметности двадесетог века на простору некадашње Југославије - као што су Стојан Аралица, Сретен Стојановић, Игњат Јоб, Миленко Шербан, Мило Милуновић, Петар Лубарда, Лиза Крижанић, Коста Хакман, Никола Граовац, Недељко Гвозденовић, Зуко Џумхур, или Пеђа Милосављевић, да набројимо само неке – тако и оних мање познатих али Андрићу драгоцених сапутника, оних које је веома ценио, пружа се поглед на приватни свет његовог пријатељствовања са уметницима који су стварали свет слике. У том интимном кругу савременика постепено се развијало његово осећање и поимање визуелне уметности које можемо пратити, било јасно исказано или вешто преодевено, било као заокружене целине или само у фрагментима, кроз целокупан ток његовог писаног стваралаштва.

Изложба представља нашег истакнутог нобеловца у светлу писца и дипломате, који је захваљујући интензивној дипломатској каријери боравио у многим европским градовима као представник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом и Краљевине Југославије. Од Ватикана, Букурешта, Трста, Граца, Марсеја, Париза, Мадрида, Брисела, Женеве до Берлина, Андрић је у сваком од градова проналазио инспирацију за своја дела. На 20 паноа представљен је Андрићев стваралачки рад, панораме градова у којима је био, употпуњене сликама из приватног живота, документима и личним предметима.

Прозор је дању невидљив, и тек га ноћ обасја нежним снопом светлости. Тај читач, који је у међувремену постао Уметник, у књигу ступа као у старинску библиотеку, и лако познаје њене лавиринте, удубљења са полицима, преграде и завоје који воде још у дубину и висину.

Брачни пар Паула Каасинен Стајевић (1945), слободни уметник и Бранислав Стајевић (1936), професор Академије примењених уметности у пензији, овом изложбом обележавају 40 и 45 година уметничког рада. Бранислав Стајевић је након завршетка Академије примењених уметности у Београду наставио специјализацију у Шведској где је и упознао своју животну сапутницу, Финкињу по пореклу.
Заједнички живот и рад проводе углавном у Београду, добитници су многобројних награда као што су Велика награда Тријенала керамике 1974. и 1992, награда Октобарског салона 1978, УЛУПУДС-ове награде за животно дело 1998. и 2000. године, награда Истакнути уметник УЛУПУДС-а и Велика плакета Универзитета уметности. Паула Каасинен Стајевић до сада је имала 10 самосталних и преко 130 колективних изложби, а Бранислав Стајевић 17 самосталних и преко 300 колективних изложби. Њихова дела налазе се у колекцијама многих музеја у земљи и иностранству.

Паула Каасинен Стајевић ће на овој изложби представити скулптуре, а Бранислав Стајевић посудну керамику.

 

Музеј града Београда, у сарадњи са Градом Београдом, организује изложбу на отвореном Мостови Београда. Идеја је да се на јавном градском простору, непосредно пре отварања новог Моста на Ади, грађанима представи историјски развој и урбани значај београдских мостова од 1884. до 2011. године. Изложба на 8 тространих паноа, са старим и новим фотографијама мостова, гравирама и пригодним текстовима, биће постављена на углу улица Кнеза Михаила и Змај Јовине и трајаће од 23. децембра 2011. до краја јануара 2012.
Сваки пано је посвећен по једном постојећем градском мосту, закључно са новим Мостом на Ади. Тако би изложба била отворена у тренутку пуштања у саобраћај новог Моста на Ади, а истовремено би манифестација била и у функцији наступајућих новогодишњих и божићних празника.
Изложба хронолошки представља: Стари железнички мост (1884.), Мост краља Александра I (1934.), Мост краља Петра II (1935.), Мост на Сави (1942.), Мост братства и јединства (1956.), Мост Газела (1970.), Нови железнички мост (1979.) и прати изградњу новог Моста на Ади (2011.).

Изложбу чини избор од укупно 70 дела која припадају жанру пејзажа, а настала су у оквиру Ликовне колоније „Сићево" током последњих четрдесетак година.
Галерија савремене ликовне уметности „Ниш" од свог оснивања 1970. води све послове реализације Ликовне колоније „Сићево" у чијем раду је до сада учествовало више од 400 уметника из земље и иностранства. Иако рад уметника у Колонији никада нису пратила условљавања и ограничавања у погледу теме и мотива дела, импонзантан је број аутора који су у амбијенту самог села Сићева и пејзажима Сићевачке клисуре нашли примарну инспирацију и препознали ликовну провокацију. Сваки стваралац кретао се одабраним стазама властите ликовне поетике у сликовном постварењу свог доживљаја пејзажа, отуда и симболичан назив изложбе Различито у истом.

Сићевачка клисура је за наше услове редак и непоновљив, природни естетски феномен. Полазећи од субјективне опсервације предела, уметници су утиске из окружења транспоновали у говор ликовних елемената, стварајући дела завидног естетског нивоа. Њихова дела својеврсни су омаж Сићевачком пејзажу, траг о фасцинацији пределом чије су лепоте и тајне откривали и преко кога су посредно изразили широк дијапазон мисли, осећања и расположења.

Изложба садржи дела уметника различитих генерација, од најстарије генерације (Михаило Петров, Миленко Шербан, Божа Илић, Чедомир Крстић, Стојан Трумић, Богумил Карлаварис, Габор Силађи, Момчило Крковић, Младен Србиновић, Мома Марковић, Бојан Бем...), преко низа уметника који касније ступају на ликовну сцену (Чедомир Васић, Зоран Вуковић, Перица Донков, Биљана Вуковић, Мирослав Анђелковић, Ранка Лучић Јанковић, Дивна Јеленковић, Рада Селаковић...) до представника младе генерације (Јелена Шалинић, Ивана Станковић). Пошто је Ликовна колонија „Сићево" била најпре југословенског, а онда и међународног карактера, поред најбројнијих уметника из Србије, заспутљени су и уметници из бивших југословенских република (Томаж Кржишник, Златан Ковач, Илија Аризанов, Зоран Јакимовски, Хазбо Нухановић...) и из иностранства (Кенђи Нагаи, Елизабет Матју, Тошко Дончев...).
Како су учесници Ликовне колоније „Сићево" били протагонисти и актери различитих паралелно егзистирајућих стилова у српском сликарству друге половине XX века, то се преко њихових дела из фонда могу пратити одјеци и утицаји различитих ликовних праваца, од интимистичких и експресионистичких до различитих видова постмодерних тенденција, на начин третирања природе, у различитим облицима њене појавности.

Опредељујући се да овом тематском изложбом ликовној публици Београда представи свој фонд, Галерија савремене ликовне уметности Ниш указује на значај Ликовне колоније „Сићево", која је као најстарија културна манифестација у јужној Србији битно утицала на развој ликовног живота у овом региону и позиционирање Ниша у регистру културних центара. Колонија је непосредно допринела оснивању Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.

Изложбу ХЛЕБ И ДОМ чине две целине: Обредни хлебови у младеновачком крају и Дозиднице – избор из збирке текстилних предмета Музеја Младеновца.

У оквиру целине Обредни хлебови у младеновачком крају представљени су предмети који су се користили у процесу производње брашна и припреме и производње хлеба од XIX до средине XX века.

Хлеб је одувек чинио основну храну људи, али је у традиционалној култури српског народа имао много већи значај. Готово у свим обичајима његово значење је симболично и религиозно. Прича о хлебу говори о нама и упознаје нас са антрополошким, симболичним, култоролошким, социјалним и гастрономским аспектима људског живота. Хлеб народним обредима обезбеђује здравље, срећу и благостање појединца, породице и заједнице. Обичај прављења обредних хлебова потиче из далеке словенске старине, и то од магијских радњи родовског друштва везаних за привреду. Временом добијају и значење у хришћанском обреду, али су и данас сачувана многа њихова претхришћанска обележја и функције. Многи обичаји су у периоду социјализма потиснути, и обредни хлебови, колачи и погаче припремани су у породичном кругу и углавном у сеоској средини, а мање у граду.

Обредни хлебови се израђују само уколико се негује обичај у којем су заступљени. Промене у њиховој форми и постепено редуковање њиховог броја у најважнијим обичајима показују колико савремена економичност и потреба за уштедом времена доводе до поједностављивања ритуала. С друге стране, израђују се обредни хлебови нових облика који се ослањају на традицију, али чији изглед далеко превазилази изворну форму. Поједине погаче данас су веома често производ маште и креативности домаћице или пекара, више су мала уметничка дела, а мање традиционалне погаче.

У оквиру целине Дозиднице представљен је део колекције текстилних предмета од 60 дозидница, сакупљаних са простора младеновачког краја у периоду од 1985. до 2012. године. Дозиднице представљају правоугаона платна са украсно извезеним мотивима, орнаментима и занимљивим натписима који осликавају социјални, економски и друштвени живот породице.

Рађене су најчешће на индустријском памучном платну у техници веза по писму, различитим бодовима, у почетку плавим и црвеним памучним концем, а касније и концем других боја. Одабиром мотива, везиља је одређивала место где ће дозидница бити окачена: у кухињи изнад штедњака, стола, кревета, нешто касније у предсобљу изнад умиваоника, и у гостинским собама поред славских и војничких слика. Занимљиве текстуалне поруке пружају многобројне информације о начину живота, жељама, навикама о стиловима одевања и моди уређивања кухињског простора. Оне су на неки начин говориле о домаћици, о њеној уредности, вештини, маштовитости и креативности. Биле су изразито популарне средином XX века. Међутим модернизовањем кухиње, дозиднице се постепено повлаче најпре у варошкој средини, а нешто касније и у сеоској средини.