Настављајући сарадњу са Галеријом савремене ликовне уметности у Нишу Музеј града Београда у периоду од 26. новембра до 16. децембра 2012. године гостује у њеној Галерији Србија са изложбом која носи назив Заобилазне стратегије: један поглед на београдску уметничку сцену деведесетих година прошлог века.

Кроз 45 дела 38 уметника различитих генерација, али паралелно активних на уметничкој сцени те деценије, Музеј града Београда представља један сегмент своје богате збирке наше савремене уметности и настоји да пружи одговор на питање како данас, после више од једне деценије, изгледа поглед на уметност која је настајала на београдској сцени током оних турбулентних и тмурних, а за многе трагичних деведесетих година прошлог века? Да ли можемо, са ове временске дистанце, али и ограничени збирком коју поседујемо - а која је највећим делом настала захваљујући поклону Скупштине града Београда и раду њених Комисија за откуп уметничких дела које су их бирале у периоду 2003-8 - дакле, да ли можемо довољно јасно да сагледамо карактеристичне појаве, уметничке праксе као и појединачне уметничке исказе који су, носећи у себи дух промене, тражили одговоре на суштинска егзистенцијална питања тог времена, као и у којој мери су на том путу успели да сачувају свој истраживачки дух, аутентичност и аутономију? Чини се да је опште прихваћено мишљење овог тренутка да сцену деведесетих година карактерише пре свега мноштво паралелних токова, различитих језика и појава наслеђених из експресивне и субјективне уметности претходне деценије, истина у далеко мирнијем кључу, и са већим интересовањем за концептуалне и менталне процесе решавања уметничких проблема.

Сам наслов изложбе, то јест његов први део – Заобилазне стратегије – инспирисан је истоименим комплетом картица које су током седамедестих година прошлог века истовремено осмислила а заједно објавила двојица британских уметника, музичар Брајан Ино и сликар Питер Шмит . Њихове картице садрже упутства за решавање проблема везаних за креативне процесе, за мноштво могућих стваралачких путева, што је управо оно што и карактерише уметност код нас током деведесетих година – мноштво паралелних токова и индивидуалних стратегија. Исто тако, ради се о уметности која, иако доноси значајне новине на нашу уметничку сцену, осим ретких изузетака веома вешто 'заобилази' директно упућивање а још више конфронтирање са тада актуелном друштвено-политичком ситуацијом.

Ипак, упркос том мноштву паралелних токова и индивидуалних стратегија, условно речено заснованих на неекспресионистичком и неоконцептуалном приступу, упркос непостојању генерацијских обележја и упркос изузетно неповољних околности њиховог развоја, изложена дела јасно показују оно што је уметничка критика још тада препознала а данас потврђује, а то је постојање одређених нових појаве које су јасно одредиле простор савремене српске уметности тих деведесетих година.

Друга из серије изложби под називом Интерполације - чији је аутор кустоскиња мр Нада Сеферовић - којом Музеј града Београда жели да пружи могућност јавности да се барем делимично али континуирано упознаје са богатом збирком савремене уметности која се налази у њеном фонду. Кроз низ малих изложби - од једног до три дела наших значајних уметника – интерполираних у поставке музеја у саставу МГБ – јер Музеј нема простор за сталну поставку својих основних збирки у оквиру које би та дела онда могла бити изложена – желимо да подсетимо наше суграђане да је у нашем граду постојала, али и даље постоји, веома жива , плодна и значајна активност у домену визуелног стваралаштва, активност која врло често по својим дометима превазилази границе нашег града и наше земље. Овог пута вам представљамо две слике наше еминентне уметнице Зоре Петровић чије је дело значајно обележило уметност половине 20 века.

Традиционална изложба ТИСО 2013 секције Текстил и савремено одевање УЛУПУДС-а се састоји из три сегмента - текстил, одевање и аксесоар. У питању је најзначајнија продукција ове секције између два ТИСО-а.

Изложба ТИСО је увек атрактивна због разноврсности експоната, техника израде као и коришћених материјала. Као посебан сегмент у Ноћи музеја планирано је ангажовање чланова секције који ће приказивати различите технике моделирања. Посетиоци изложбе ће том приликом моћи да се нађу у улози модела-манекана. Читав догађај биће забележен фотоапаратом, након чега ће фотографије бити постављене на званичном сајту удружења УЛУПУДС.

Изложба се реализује под покровитељством Општине Стари град, Министарства културе и информисања и Секретаријата за културу Града Београда. Медијски покровитељ је РТС.

На позив Горењског музеја у Крању изложба Музеја града Београда Живот у глини гостује у Словенији.

Изложбом Življenje v glini Музеј града Београда представаља репрезентативну збирку неолитске фигуралне пластике, прва уметничка дела са територије Београда. Живот у глини београдској публици био је представљен у Конаку кнегиње Љубице 2010. године.

У оквиру сарадње Музеја града Београда и Центра за културу Сопот у изложбеној галерији Центра за културу постављена је и отворена археолошка изложба Музеја града Београда Баташево - насеље из старијег неолита, аутора Велибора Катића, кустоса археолога Музеја града Београда.

Ово је прво гостовање ове изложбе која је београдској јавности била представљена у лето 2010. године у Конаку кнегиње Љубице.

Археолошки локалитет Баташево, на ободима градске општине Младеновац, на овој изложби представљен је налазима из старијег неолита. Изложени предмети, разних облика и намене, из периода око 6000 година пре нове ере, сведоче о постојању организованог насеља, са укопаним земуницама.Објекти су имали дрвену арматуру у виду преплета премазану иловачом и кров, вероватно на две воде, који је био покривен сламом или трском. Видљиви трагови зидног сликарства са употребом беле и сиве боје, су најстарији овакви налази у оквиру култура Европе и Балкана, а на овој изложби могу се видети на фрагментарно сачуваним деловима зидова. Претпоставља се да је бела боја заправо пигемент добијен млевењем љуштура пужева или шкољки. Може закључити да је овакав објекат имао посебну намену церемонијалног или култног карактера.

На позив Покрајинског музеја Птуј Ормож, а после успешног и продуженог гостовања у Крању, изложба Музеја града Београда Живот у глини под називом Življenje v glini натавља своје путовање по Словенији. Изложба ће бити отворена у петак, 4. октобра, у 12 часова у Салону уметности, Прешернова улица 1, Птуј, Словенија.

Изложбом Življenje v glini, аутора Бисеније Петровић и Милоша Спасића, Музеј града Београда представаља репрезентативну збирку неолитске фигуралне пластике, прва уметничка дела са територије Београда. Живот у глини београдској публици био је представљен у Конаку кнегиње Љубице 2010. године.

Изложба Življenje v glini је организована уз подршку Града Београда, Министарства културе Републике Словеније и Градске општине Птуј.

Изложба ПРЕКРЕТАЊА. Хале – Лајпциг, прекретница у животу Доситеја Обрадовића настала је поводом 230 година од објављивања Писма Харалампију и Живота и прикљученија са циљем да осветли околности Доситејевог студијског боравка у Халеу и Лајпцигу.

Подаци о предмету

  • Локација Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
  • Датум 10. децембар 2013 - 9. фебруар 2014.
  • Организација

    Институт за књижевност и уметност, Задужбина "Доситеј Обрадовић" и Музеј града Београда

  • Импресум

    Драгана Грбић, ауто; Benussi design, дизајн; реализација поставке Produkcija 64

У току 2013. године биће реализован сегмент четврте целине пројекта Метапојавности, који је своју премијеру имао 2012. презентацијом прве целине пројекта Metahousing: Neolithic and Modern Dwelling in Belgrade у оквиру International Architecture and Design Showcase у галерији Ambika P3 у Лондону, те представљањем исте поставке у Галерији науке и технике САНУ у Београду.

Четврта целина пројекта Метаоброк третира социо-културне аспекте конзумирања хране и пића у праисторији и савременом добу. Конзумирање хране и пића један је од најпрефињенијих начина за успостављање и одржавање друштвених односа међу људима. Планом за 2013. годину је предвиђено екранизовање рада архитекте Саре Виглсворт и Џеремија Тила Increasing disorder in а dining table. Поменути рад анализира прогресију једног свечаног ручка и покрете осморо људи који седе за великим трпезаријским столом. Интересантно је да су три цртежа на којима су приказане секвенце оброка постављена у обрнутом реду, тако да уколико се рад посматра, онако како се чита у западном свету, прву скицу представља сто у хаосу након завршеног оброка, средишња скица приказује динамику покрета руку током ручка, док трећа скица представља савршено аранжиран сто пре почетка оброка. Поставком инверзне шеме тока обедовања у три секвенце аутори су показали да се социјални односи између учесника у ручку одвијају невезано од тога да ли самом чину обедовања претходи или следи хаос.

Рад има јак архитектонски израз и сврстава се у најцитираније радове о динамици производње простора специфичних намена. Посебну вредност рада Increasing disorder in а dining table за пројекат Метапојавности и за реализацију целине која третира социјалне односе током конзумирања хране и пића налазимо у инверзији чинова обедовања. Реконструкција динамике социјалних односа за праисторијским столом се управо креће у том обрнутом смеру, од делића хаоса који је остао након обедовања ка самом чину обедовања и уредно постављеном столу.

Припреме за изложбу су у току. Погледајте слике са снимања видео-рада. Видео-рад снимљен је у продукцији Музеја града Београда, а статирали су сарадници на пројекту и запослени у Музеју. Вечеру за потребе снимања припремио је партнер пројекта Супермаркет.

Јелисавета Начић спада у оне знамените личности Београда о којима се повремено прича и пише. Познато је да је она прва жена дипломирани архитекта у Србији, али мало суграђана зна колико много је Јелисавета пројектовала, колико је било широко поље њених интересовања, колико граница је померила и у чему је све била пионир.

Дипломирала је 1900. на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду. Иако је њен радни век био кратак – од дипломирања, до одвођења у логор Нежидер 1916, Јелисавета Начић је у савременој меморији града присутна пре свега значајним и разноликим архитектонским остварењима, од којих је највећи број препознат од стране стручњака и заштићен као културно добро или ужива статус претходне заштите. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најбоље и најпрепознатљивије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први коју је пројектовала на самом почетку каријере 1905-1907. године. Овим пројектом је показала сав свој потенцијал и раскошни таленат.

У логору Нежидер је упознала мужа, родила ћерку, а после ослобађања са породицом одлази у Дубровник. Према подацима којима располажемо након тога се више није бавила пројектовањем.

Подаци о предмету

  • Предавач Бојана Ибрајтер Газибара, историчар уметности

Наталија Обреновић (1859-1941), кнегиња и прва нововековна српска краљица, била је жена високог порекла. Врло млада, удајом за кнеза, а потом краља Милана Обреновића, са само 16 година постала је владарка Кнежевине Србије. Живела је другачије него што су живеле друге жене тога доба.

Иако је њен живот углавном био везан за брак и породицу, краљица Наталија имала је важну улогу у друштвеном животу Србије, посебно у еманципацији жена, организацији помоћи за сиромашне и неговању рањеника, нарочито током српско-бугарског рата.

Родила се у Фиренци, а као дете је остала сироче. У браку пуном неспоразума, са краљем Миланом, била је 13 година. Мајка је краља Александра Обреновића, коме је, током његове владавине, покушала да буде главни саветник. У њеном друштву се као дворска дама налазила и Драга Машин, чије је венчање са Александром било за Наталију велико разочарење. После мајског преврата 1903. сва имовина породице Обреновић припала је Наталији. Од тог тренутка, она је постала велики добротвор, пре свега Београдског универзитета. Након атентата на њеног сина, краља Александра, није се враћала у Србију. Утеху је нашла у вери – прешла је у католичку веру и замонашила се.

У Србији је, са прекидима, живела свега око 15 година, а током свог дугог живота била је сведок пет ратова (два српско-турска, српско-бугарски, Први и Други светски рат).

Умрла је сама и заборављена, у манастиру у Паризу.

Подаци о предмету

  • Предавач др Љубинка Трговчевић, историчар, Факултет политичких наука у Београду