Осмишљавање кратких текстуалних и илустрованих порука из свакодневног савременог живота кроз употребу дечјег искуства познавања стрипа у новом контексту - примени на архаичну форму дозидница: стрип као директна илустрована порука о породичном, школском, уличном, свакодневном окружењу.

У празничном времену хлеб је свети симбол и метафора социјалне интеграције. У профаном времену је „храна наша насушна“. Ломи се или сече. Симбол је и светости и задовољства. Богатства и сиромаштва. Симбол је трансформације, рађања, трајања, умирања и новог рађања. Његова циклучно трајање од давнина се везивало с космогонијом. Прати човека од рођења до смрти. У религијама је медијум комуникације с Богом, боговима и божанствима.

У свакодневном животу хлеб је храна којом се задовољавају овоземаљске потребе - од ситог стомака до социјалних и политичких „игара“. Као симбол одрживости живота налази се у паралелном чулном односу са човеком. Као медијум смештен је у двојне токове трајања: профане и сакралне.

Хлеб је спона традиционалне и саврмене културе. Сваки облик хлеба има своје име, намену, време и простор. На предавању Хлеб, обичаји и културна баштина представиће се материјални (физички) облик хлеба у његовом нематеријалном (духовном) контексту кроз обичаје и облике комуникације.

У структури духовне културе остају материјални знаци те културе а хлеб је један од битних знакова и симбола, истина с кратким трајањем, али с развијеним значењима који се спознају и у најсавременијем друштву. Збирке предмета уз обичаје и нарочито велики опус култних хлебова у музејима Србије (и Балкана), заустављених у времену и у свом физичком облику, осим онтолошког значења којег носе представљају драгоцена сведочанства из прошлости, у садашњости и за будућност. На основу материјалног (физичког) и духовног, у интегралном приступу схватања култура понудиће се одговори улози хлеба у свеобухватном културном наслеђу.

Уз фотографски материјал из фундуса Етнографског музеја у Београду, значењски облици обе стране хлеба приближиће се публици и помоћу видео инсерта из документарних етнографских филмова.

Изложбу Хлеб и дом, чине две изложбе, Обредни хлебови у младеновачком крају и Дозиднице – избор из збирке текстилних предмета Музеја Младеновца.

На изложби ће бити представљени предмети који су се користили у процесу производње брашна и припреме и производње хлеба од XIX до средине XX века.

Хлеб је одувек чинио основну храну људи, али је у традиционалној култури српског народа имао много већи значај. Готово у свим обичајима његово значење је симболично и религиозно. Прича о хлебу говори о нама и упознаје нас са антрополошким, симболичним, култоролошким, социјалним и гастрономским аспектима људског живота.

Хлеб народним обредима обезбеђује здравље, срећу и благостање појединца, породице и заједнице. Обичај прављења обредних хлебова потиче из далеке словенске старине, и то од магијских радњи родовског друштва везаних за привреду. Временом добијају и значење у хришћанском обреду, али су и данас сачувана многа њихова претхришћанска обележја и функције. Многи обичаји су у периоду социјализма потиснути, и обредни хлебови, колачи и погаче припремани су у породичном кругу и углавном у сеоској средини, а мање у граду. Обредни хлебови се израђују само онолико колико се негује обичај у којем су заступљени. Промене у њиховој форми и постепено редуковање њиховог броја у најважнијим обичајима показују колико савремена економичност и потреба за уштедом времена доводе до поједностављивања ритуала. С друге стране, израђују се обредни хлебови нових облика који се ослањају на традицију, али чији изглед далеко превазилази изворну форму. Поједине погаче данас су веома често производ маште и креативности домаћице или пекара, више су мала хлебна уметничка дела, а мање традиционалне погаче.

У етнолошкој збирци Музеја Младеновца посебно место заузимају колекције текстилних предмета чији део чини и колекција од 60 дозидница, сакупљаних са простора младеновачког краја у периоду од 1985. до 2012. године. На изложби је представљено 38 везених дозидница које су подељене у 10 група: породичне, љубавне, хигијенске, патриотске, холандски мотиви, дечје, креветске, шаљиве и остале.

Дозиднице представљају правоугаона платна са украсно извезеним мотивима, орнаментима и занимљивим натписима који осликавају социјални, економски и друштвени живот породице.

Дозиднице су рађене на индустријском памучном платну у техници веза по писму, различитим бодовима, у почетку плавим и црвеним памучним концем, а касније и концем других боја. Одабиром мотива, везиља је одређивала место где ће дозидница бити окачена: у кухињи изнад штедњака, стола, кревета, нешто касније у предсобљу изнад умиваоника, и у гостинским собама поред славских и војничких слика. Занимљиве текстуалне поруке пружају многобројне информације о начину живота, жељама, навикама о стиловима одевања и моди уређивања кухињског простора. Оне су на неки начин говориле о домаћици, о њеној уредности, вештини, маштовитости и креативности.
године. Биле су изразито популарне средином XX века. Међутим модернизовањем кухиње, дозиднице се постепено повлаче најпре у варошкој средини, а нешто касније и у сеоској средини.

Марија Мага Магазиновић (1882-1968) живела је изузетно динамично, у непрекидном кретању, истраживању, учењу, у жудњи за већим достојанством жене и упорној борби за њену еманципацију. Ова уметница, жена европског образовања и ширине, енергичног и авангардног духа, феминисткиња и левичарка, била је сведок, посматрач, али и учесник друштвених збивања на прелому векова.

После усавршавања балета и глуме у Немачкој, код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена, вратила се у Србију и основала уметничку школу за ритмику и пластику. У свом плесном изразу она је антиципирала народну традицију и савремени покрет и тако створила нов уметнички свет.

Била је прва жена новинар у тек основаној „Политици”, у којој је писала је текстове о ритмици и пластици као облицима телесног и духовног васпитања омладине, а посебно женске младежи.

Пуних четрдесет година Мага Магазиновић је била и професор филозофије, немачког и српског језика у Првој женског гимназији. Мага Магазиновић је почетком 20. века припадала интелектуалним и уметничким круговима Београда који су радили на развоју новог, европског, духовног и креативног пута Србије, чиме је многоструко задужила српску културу.