Поводом информације о лошем стању саркофага у Земунском парку коју су медији објавили, Музеј града Београда даје обавештење за јавност. У петак, 18. јануара, кустос античке збирке и службеник из Одељења за односе са јавношћу Музеја града Београда изашли су на терен. У присуству телевизијске екипе Студија Б том приликом је установљено да саркофаг није затрпан ђубретом, тачније и саркофаг и тај део парка били су чисти.
Римско насеље Таурунум које се налазило на територији данашењег Земуна имало је две некрополе. Једна некропола се налазила уз Западну капију, што је данас потез од Синђелићеве и Његошеве улице и настављао се Бежанијском улицом, а друга уз Јужну капију која је излазила на данашњи Земунски парк. До сада нису рађена систематска археолошка истраживања овог насеља. До свих налаза се долазило случајним ископавањима. Грађевинским радовима 1959. године на углу Синђелићеве и Његошеве улице откривени су гробови. Народни музеј у Земуну је тада приступио заштитном археолошком ископавању и утврђено је су да су у питању три гроба, два женска и један мушки. Један од скелета био је похрањен у саркофагу. Том приликом сви предмети пронађени у ова три гроба су инвентарисани и унети у Народни музеј у Земуну, а саркофаг је пребачен у Земунски парк. Народни музеј у Земуну је 1968. године ушао у састав Музеја града Београда као Завичајни музеј Земуна и том приликом је цео фонд реинвентарисан.
Као покретно културно добро саркофаг се налази у надлежности Музеја града Београда. Због добро познатог проблема Музеја града Београда, а то је недостатак простора, како за сталну поставку тако и за депое за чување културних добара, саркофаг није могуће пренети у просторије у којим би се чувао или излагао. У циљу исправљања наслеђеног пропуста, нерегистровању овог налаза, Музеј града Београда, односно кустос - стручни сарадник за покретна културна добра изван Музеја ће у сарадњи са кустосом античке збирке обавити неопходне послове заштите, а затим у сарадњи са ЈКП „Зеленило – Београд" културно добро заштитити и обележити. Овом приликом позивамо Општину Земун и Град Београд да нам помогне да ово културно добро буде на достојанствен начин обележено и представљено јавности. Земунски парк може остати место на ком би оно било изложено.
Изложба Музеја града Београда Иво Авдић, писац и/или дипломата ауторке Татјане Корићанац отворена је у Националној библиотеци Грчке. Изложба је отворена у оквору догађаја под називом Иво Андрић – Јоргос Сеферис: двојица дипломата, два Нобеловца.
У велелепном здању Националне библиотеке Грчке, пред око 140 присутних, о Иви Андрићу као дипломати говорио је амбасадор Жупањевац, док је о српском нобеловцу као писцу, али о поставци говорила Татјана Корићанац. О уметности Јоргоса Сефериса говорио је веома утицајни грчки библиограф и велики познавалац Сеферисових дела, Димитрис Даскалопулос.
Амбасадор Теодорос Даскаролис поделио је са публиком своје знање и импресије о дипломатској вештини грчког нобеловца.
Популарни грчки глумац Константинос Константопулос дирнуо је присутне читајући одломке из „Травничке хронике" Иве Андића и рецитујући песму Јоргоса Сефериса „На последњој станици".
Посетиоци су поред изложбе о Иви Андићу били у прилици да погледају кратак документарни филм о Јоргосу Сеферису, који је Национална библиотека Грчке припремила у сарадњи са државном телевизијом Грчке ЕРТ.
Међу многобројним присутнима били су амбасадори Тајланда, Швајцарске, Бугарске, Хрватске, Литваније, позната имена из грчких литерарних кругова и представници медија.
Поставка изложбе о Иви Андићу биће отворена за заинтересоване до 31. јануара 2013. године.
Иако смо свечано обележили крај Године јубилеја Иве Андрића, изложба о Иви Андрићу наставља своје путовање по Европи. Прошле године на сајму књига у Солуну гостовала је изложба „Иво Андрић: писац и/или дипломата". Ове године изложба поново путује у Грчку, овог пута у Атину, али у проширеном издању.
У организацији Националне библиотеке Грчке и Амбасаде Републике Србије у Атини, а под покровитељством Министарства за културу и информисања Републике Србије у среду 16. јануара у 19 ч биће отворена изложба Ivo Andrić and Giorgios Seferis: Two Nobel Laureates – Two Diplomats. Овом изложбом биће представљени ликови и дела ова два писца – нобеловца чије животе је обележила и дипломатска каријера. Иво Андрић биће предстваљен изложбом кустоскиње Музеја града Београда, Татјане Корићанац, Иво Андрић: писац и/или дипломата, а Јоргос Сеферис документарним филмом националне телевизије Грчке.
Посетиоцима ће се на отварању поред управнице Националне библиотеке Грчке, Антоније Арахове, амбасадора Републике Србије, Драгана Жупањевца, и ауторке изложбе, Татјане Корићанац, обратити и истакнути аутори, преводиоци и дипломте, познаваоци живота и дела Јоргоса Сефериса, Димитрис Даскалопулос и Теодорос Даскаролис. Одломке дела ова два писца читаће познати грчки глумац Константинос Константопулос. Модератор отварања бићепсиац и академик, Танасис Валтиснос.
Изложба ће у Националној библиотеци Грчке у Атини бити изложена 7 дана.
Израда мини гравира Београда или неког од његових карактеристичних симбола, кроз упознавање са техником линореза - цртање, гравирање и прављење отиска.
Снежана Пантелић, дипломирани сликар и кустоси Музеја града Београда.
У сарадњи са Галеријом савремене умоетности Ниш Музеј града Београда отвара изложбу Заобилазне стратегије: један поглед на београдску уметничку сцену деведесетих година прошлог века ауторке мр Наде Сеферовић, више кустоскиње Музеја града Београда.
Галерија Србија
Трг Краља Милана 13, Ниш
Петак, 23. новембар 2012, у 19 часова
Изложба ће бити отворена до 16. децембра 2012.
Више о изложби можете погледати овде.
Саопштење за јавност поводом отварања можете преузети овде.
Предавање је посвећено гравирама из Музеја града Београда од којих се велики број налази у књизи и на изложби Брег за размишљање. Број и значај ових гравира превазилази све збирке из других институција у Србији. На Трибини ће о историјату збирке гравира Музеја града Београда, о њиховим дародавцима и начину на који су оне стизале у Музеј говорити аутор књиге и изложбе кустос Владимир Томић. Зоран Пекић, конзерватор саветник, говориће о вишегодишњој конзервацији и рестаурацији поменуте збирке и њеном значају.
Специјални гост Трибине, Младен Вујовић, из Музеја Николе Тесле, говориће о заштити и чувању папирног материјала у специјалним орманима који имају контролисане услове температуре и влажности. Један од ових ормана ускоро ће бити у Музеју града Београда и тако ће Музеј бити четврта институција у Србији која поседује овакву најмодернију врсту заштите папирног материјала.
Мр Љубица Ћоровић посветиће своје предавање на Трибини љубитеља историје Београда збирци гравира Музеја града Београда, као најаву монографије и изложбе Владимира Томића Брег за размишљање: Београд на гравирама од XVI до XIX века.
На трибини биће приказан историјат прикупљања и публиковања гравира из збирки Музеја града Београда, од првих откупа 1902, до наших дана.
Јелена-Илка Марковић ушла је у српску историју XIX века када је 11. октобра 1882. године пуцала на краља Милана у Саборној цркви у Београду. На суду је изјавила: „Овим актом хтела сам Србију спасти од опаког себичног убице". Била је припадница српске грађанске либерално-демократске опције усмерене на очување српског идентитета у Монархији и српске интелектуалнe грађанске класе. Јелена-Илка Марковић направила је искорак из приватне сфере у најрадикалнију политику и пуцала у дубоком уверењу да је атентат њена морална дужност и лични патриотски чин.
Упознавање са животом (облачење, обичаји, понашање, исхрана и начин становања) обичних људи који су насељавали Балкан за време Отоманске владавине и како су, упркос разликама, живели једни поред других тадашњи становници Београда (Турци, Срби, Грци, Јевреји, Цинцари...)
М.А. Данијела Ванушић, историчарка уметности, кустос Музеја града Београда и
мр Катарина Митровић, историчарка уметности, кустос Историјског музеја Србије.
Осмишљавање кратких текстуалних и илустрованих порука из свакодневног савременог живота кроз употребу дечјег искуства познавања стрипа у новом контексту - примени на архаичну форму дозидница: стрип као директна илустрована порука о породичном, школском, уличном, свакодневном окружењу.
Уметници и едукатори групе ШКАРТ, Ленка Зеленовић, ауторка Нових куварица и кустоси Музеја града Београда
У празничном времену хлеб је свети симбол и метафора социјалне интеграције. У профаном времену је „храна наша насушна“. Ломи се или сече. Симбол је и светости и задовољства. Богатства и сиромаштва. Симбол је трансформације, рађања, трајања, умирања и новог рађања. Његова циклучно трајање од давнина се везивало с космогонијом. Прати човека од рођења до смрти. У религијама је медијум комуникације с Богом, боговима и божанствима.
У свакодневном животу хлеб је храна којом се задовољавају овоземаљске потребе - од ситог стомака до социјалних и политичких „игара“. Као симбол одрживости живота налази се у паралелном чулном односу са човеком. Као медијум смештен је у двојне токове трајања: профане и сакралне.
Хлеб је спона традиционалне и саврмене културе. Сваки облик хлеба има своје име, намену, време и простор. На предавању Хлеб, обичаји и културна баштина представиће се материјални (физички) облик хлеба у његовом нематеријалном (духовном) контексту кроз обичаје и облике комуникације.
У структури духовне културе остају материјални знаци те културе а хлеб је један од битних знакова и симбола, истина с кратким трајањем, али с развијеним значењима који се спознају и у најсавременијем друштву. Збирке предмета уз обичаје и нарочито велики опус култних хлебова у музејима Србије (и Балкана), заустављених у времену и у свом физичком облику, осим онтолошког значења којег носе представљају драгоцена сведочанства из прошлости, у садашњости и за будућност. На основу материјалног (физичког) и духовног, у интегралном приступу схватања култура понудиће се одговори улози хлеба у свеобухватном културном наслеђу.
Уз фотографски материјал из фундуса Етнографског музеја у Београду, значењски облици обе стране хлеба приближиће се публици и помоћу видео инсерта из документарних етнографских филмова.
Изложбу Хлеб и дом, чине две изложбе, Обредни хлебови у младеновачком крају и Дозиднице – избор из збирке текстилних предмета Музеја Младеновца.
На изложби ће бити представљени предмети који су се користили у процесу производње брашна и припреме и производње хлеба од XIX до средине XX века.
Хлеб је одувек чинио основну храну људи, али је у традиционалној култури српског народа имао много већи значај. Готово у свим обичајима његово значење је симболично и религиозно. Прича о хлебу говори о нама и упознаје нас са антрополошким, симболичним, култоролошким, социјалним и гастрономским аспектима људског живота.
Хлеб народним обредима обезбеђује здравље, срећу и благостање појединца, породице и заједнице. Обичај прављења обредних хлебова потиче из далеке словенске старине, и то од магијских радњи родовског друштва везаних за привреду. Временом добијају и значење у хришћанском обреду, али су и данас сачувана многа њихова претхришћанска обележја и функције. Многи обичаји су у периоду социјализма потиснути, и обредни хлебови, колачи и погаче припремани су у породичном кругу и углавном у сеоској средини, а мање у граду. Обредни хлебови се израђују само онолико колико се негује обичај у којем су заступљени. Промене у њиховој форми и постепено редуковање њиховог броја у најважнијим обичајима показују колико савремена економичност и потреба за уштедом времена доводе до поједностављивања ритуала. С друге стране, израђују се обредни хлебови нових облика који се ослањају на традицију, али чији изглед далеко превазилази изворну форму. Поједине погаче данас су веома често производ маште и креативности домаћице или пекара, више су мала хлебна уметничка дела, а мање традиционалне погаче.
У етнолошкој збирци Музеја Младеновца посебно место заузимају колекције текстилних предмета чији део чини и колекција од 60 дозидница, сакупљаних са простора младеновачког краја у периоду од 1985. до 2012. године. На изложби је представљено 38 везених дозидница које су подељене у 10 група: породичне, љубавне, хигијенске, патриотске, холандски мотиви, дечје, креветске, шаљиве и остале.
Дозиднице представљају правоугаона платна са украсно извезеним мотивима, орнаментима и занимљивим натписима који осликавају социјални, економски и друштвени живот породице.
Дозиднице су рађене на индустријском памучном платну у техници веза по писму, различитим бодовима, у почетку плавим и црвеним памучним концем, а касније и концем других боја. Одабиром мотива, везиља је одређивала место где ће дозидница бити окачена: у кухињи изнад штедњака, стола, кревета, нешто касније у предсобљу изнад умиваоника, и у гостинским собама поред славских и војничких слика. Занимљиве текстуалне поруке пружају многобројне информације о начину живота, жељама, навикама о стиловима одевања и моди уређивања кухињског простора. Оне су на неки начин говориле о домаћици, о њеној уредности, вештини, маштовитости и креативности.
године. Биле су изразито популарне средином XX века. Међутим модернизовањем кухиње, дозиднице се постепено повлаче најпре у варошкој средини, а нешто касније и у сеоској средини.
Марија Мага Магазиновић (1882-1968) живела је изузетно динамично, у непрекидном кретању, истраживању, учењу, у жудњи за већим достојанством жене и упорној борби за њену еманципацију. Ова уметница, жена европског образовања и ширине, енергичног и авангардног духа, феминисткиња и левичарка, била је сведок, посматрач, али и учесник друштвених збивања на прелому векова.
После усавршавања балета и глуме у Немачкој, код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена, вратила се у Србију и основала уметничку школу за ритмику и пластику. У свом плесном изразу она је антиципирала народну традицију и савремени покрет и тако створила нов уметнички свет.
Била је прва жена новинар у тек основаној „Политици”, у којој је писала је текстове о ритмици и пластици као облицима телесног и духовног васпитања омладине, а посебно женске младежи.
Пуних четрдесет година Мага Магазиновић је била и професор филозофије, немачког и српског језика у Првој женског гимназији. Мага Магазиновић је почетком 20. века припадала интелектуалним и уметничким круговима Београда који су радили на развоју новог, европског, духовног и креативног пута Србије, чиме је многоструко задужила српску културу.