Наталија Обреновић (1859-1941), кнегиња и прва нововековна српска краљица, била је жена високог порекла. Врло млада, удајом за кнеза, а потом краља Милана Обреновића, са само 16 година постала је владарка Кнежевине Србије. Живела је другачије него што су живеле друге жене тога доба.

Иако је њен живот углавном био везан за брак и породицу, краљица Наталија имала је важну улогу у друштвеном животу Србије, посебно у еманципацији жена, организацији помоћи за сиромашне и неговању рањеника, нарочито током српско-бугарског рата.

Родила се у Фиренци, а као дете је остала сироче. У браку пуном неспоразума, са краљем Миланом, била је 13 година. Мајка је краља Александра Обреновића, коме је, током његове владавине, покушала да буде главни саветник. У њеном друштву се као дворска дама налазила и Драга Машин, чије је венчање са Александром било за Наталију велико разочарење. После мајског преврата 1903. сва имовина породице Обреновић припала је Наталији. Од тог тренутка, она је постала велики добротвор, пре свега Београдског универзитета. Након атентата на њеног сина, краља Александра, није се враћала у Србију. Утеху је нашла у вери – прешла је у католичку веру и замонашила се.

У Србији је, са прекидима, живела свега око 15 година, а током свог дугог живота била је сведок пет ратова (два српско-турска, српско-бугарски, Први и Други светски рат).

Умрла је сама и заборављена, у манастиру у Паризу.